| aero-2 | |
|
|
 1 |
Konkurs za domaći školski avion |
|
|
 2 |
Nastanak i sudbina prototipa |
|
|
3 |
Konstrukcione karakteristike |
|
IkarusovAERO-2 |
| Piše: |
|
| Čedomir Janić |
Za mnoge generacije jugoslovenskih vazduhoplovaca uspomene na avion "Aero-2" se vezuju za prve decenije posle Drugog svetskog rata, kada je oko 400 aviona ovog tipa činilo okosnicu osnovne obuke pilota u Akademiji i školama Ratnog vazduhoplovstva i sportskog letenja u aero-klubovima Vazduhoplovnog saveza. Samo malobrojni su znali, da je istorija ove uspele domaće letelice začeta još u predratnom vremenu, kada je prototip "Aero-2" nastao, a njegov razvoj nasilno prekinut u aprilu 1941. godine.
Priča o ovom avionu započinje ustvari još 1938. godine, kada je grupa mlađih vazduhoplovnih inženjera i oficira, zaposlenih u Komandi vazduhoplovstva u Zemunu, pokrenula akciju, koja je za cilj imala da nadležne ubedi u neophodnost zamene već prevaziđenih domaćih školskih dvokrilaca "Fizir FN" modernijim niskokrilcima, koji su omogućavali lakši i brži prelazak na savremene lovačke avione tipa Hariken i domaće IK-3. Očekivalo se, da ovi lovci uskoro budu uvedeni u naoružanje jugoslovenskog vazduhoplovstva. Kako je otpor starijih i konzervativnijih oficira, pa i nekih vazduhoplovnih inženjera, bio vrlo jak, pronađena je forma, da se preko Središnje uprave aerokluba izradi avion željene koncepcije ali sa nešto slabijim motorom, koji je "nevernim Tomama" trebalo da pokaže prednosti niskokrilca nad dvokrilcima i visokokrilcima. Kako je i aeroklub želeo da obezbedi nove, bolje avione za svoje pilotske škole, to je krajem 1938. godine u listu "Naša Krila" raspisan konkurs " za izradu projekata školskog i trenažnog aviona za početnu nastavu u pilotaži i trenaži mlađih pilota." Avion je trebalo da ima motor od 75-95KS i drvenu konstrukciju, da bude jednostavan za održavanje i da omogući izvođenje osnovnih akrobacija. Zahtevane karakteristike u letu su bile vrlo slične onima, koje su kasnije postavljene pred konstruktore aviona "Aero-2".
ing. Cijan - pilot Stojanović - ing. Petković
Kada su 15. marta 1939. godine predati konkursni radovi, ispostavilo se, da su samo inženjeri Đorđe Petković i Boris Cijan u potpunosti ispunili postavljene uslove, pa su za projekat aviona "Aero-1" dobili prvu nagradu u iznosu od 25.000 dinara i pravo da izrade detaljne crteže za izradu njegovog prototipa. Pod uticajem ovog konkursa i tendencija uočenih u vazduhoplovstvima drugih zemalja ideja o uvođenju novih niskokrilaca u škole vojnog vazduhoplovstva je u toku proleća i leta 1939. godine dobijala sve više pristalica u Komandi vazduhoplovstva. To je potvrđeno i na poznatoj konferenciji održanoj 7. jula, kojoj su prisustvovali predstavnici vojnog vazduhoplovstva, domaće vazduhoplovne industrije i univerziteta, a na kojoj je odlučivano o programu izrade prototipova domaćih školskih, izviđačkih i trenažnih tipova aviona. Pored ostalih, tom prilikom je donesena i odluka, "da se budući školski avion za početnu nastavu u pilotaži za vazduhoplovstvo vojske definiše kao niskokrilac drvene konstrukcije, sa snagom motora od 120-135KS, sa perforiranim aerodinamičkim kočnicama, koji bi se koristio u završnoj fazi nastave, s uređajem za fiktivnu kontrolu uvlačenja stajnog trapa, ali bez uvlačenja, bez elise sa promenjivim korakom ali sa kočnicama na točkovima". Tada je odlučeno, da Štab vazduhoplovstva vojske odmah raspiše konkurs za školski avion za početnu nastavu, da se pozovu domaće fabrike i radionice da uzmu učešće u konkursu i da inženjerima koji nisu u njima zaposleni i nemaju sopstvenih sredstava omoguće da realizuju svoje projekte. Rok za izradu prototipa bio je samo sedam meseci.
Redakcija