AEROmagazin sadrzaj ovog broja clanak
 
yu pamet
ova strana
1
Prethodnica
strana 2
2
Aeroplanska radionica
strana 3
3
Neimari naših krila
strana 4
4
Industrija aeroplana
 

Krila domaćih
ruku i pameti
 
Piše:
Šime Oštrić
 
Ranih godina razvoja naše avijacije dosta je činjeno, naročito u Novom Sadu i Beogradu, da u njihovom bliskom okruženju samostalni poduzetnici pokrenu domaću proizvodnju letelica. U tim sredinama je sve odisalo željom i snagom učesnika u porođajnim mukama domaće privrede i industrije da zdravo krilato prvorođenče dođe na svet. Uskoro su zainteresovani i nužni našli svoje mesto u zahuktaloj proizvodnoj delatnosti, a domaće letelice su stizale do naših letača.
   
Koliki je udeo domaće vazduhoplovne industrije u materijalnoj i tehnološkoj podršci i obezbeđivanju zemlji neophodnih letelica u vremenu 1918-1941. godine vidi se iz činjenice, da je u ovom razdoblju, od njihovog ukupnog broja u našem vazduhopolovstu: domaće izrade, računajući i licencno rađene - svaki drugi, a isključivo domaće konstrukcije - svaki peti avion! To je impozantan podatak, najbolja ilustracija dugoveke priče o neimarima naših krila - kada se uporedi sa bilo kojom zamljom koja je gradila vazduhoplove u to vreme.

Prethodnica naših krila

Po ustanovljenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i stvaranju njenog vazduhoplovstva, prikupljeni vazduhoplovni materijal, dobijen kao pomoć od saveznika ili stečen kao plen srpske vojske, brzo je trošen. Avioni - ratni veterani su ubrzano izlazili iz upotrebe usled inače krhke konstrukcije, intenzivne upotrebe i udesa, neispravnosti, trošenja, uticaja vremenskih uslova i starenja. Bilo je neophodno, da se nastali manjak što pre nadomesti novim letelicama. Nakon završetka Prvog svetskog rata produkcija aviona velikih sila je opala i bilo je teško da se na tržištu pronađe išta osim ratnih viškova sa stovarišta napuštenog ili rashodovanog materijala. Trebalo je misliti o zadovoljenju potreba sopstvenog vojnog vazduhoplovstva, koje je avgusta 1920. od dotadašnje pomoćne službe pod Inžinjerisko-tehničkim odelenjem Ministarstva vojske i Mornarice, preraslo u samostalni glavni rod vojske. Za njegovog komandanta, odnosno načelnika Odelenja za vazduhoplovstvo u Ministarstvu Vojske i Mornarice je postavljen iskusan oficir i stručnjak, general Milan Uzelac, svojevremeno komandant austro-ugarskog vazduhoplovstva. Ubrzo po preuzimanju dužnosti komandant je u formi "Memoara o organizaciji vazduhoplovstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca", predložio svoj program opremanja avijacije u kojem je predvideo snabdevanje iz sopstvenih izvora – iz domaće vazduhoplovne industrije. I posle preuranjene smene generala Uzelca, avgusta 1923. godine, ovaj program je zbog svoje valjanosti ostao na snazi, a njegove glavne ideje sprovođene.

Izviđački Brege XIV, adaptiran
1923. godine u Aeroplanskoj radionici
u putničku varijantu četvoroseda
Za potrebe materijalno-tehničke podrške vojnog vazduhoplovstva 1. aprila 1921. godine je oformljen Vazduhoplovni arsenal u Petrovaradinu, po ugledu na ovakve ustanove u ratnoj mornarici. Preko njega je obezbeđivano celokupno snabdevanje vazduhoplovstva i održavanje tehnike, a uz odgovarajuće učešće tehničkih organa komande vazduhoplovstva je vršen stručni nadzor i koordinaciju pri nabavci, fabrikaciji ili manufakturnoj izradi vazduhoplovnog materijala, priprema i vođenje tehničke dokumentacije i izdavanje pratećih pravila i uputa, kao i službene, vojno-pravne ili materijalne administracije. Ovde je praćen razvoj tehnike i mogućnost njene primene u vojnom vazduhoplovstvu, a organizovana je i obuka tehničkog osoblja. Za izvršavanje ovih zadataka su određeni najkvalifikovaniji ljudi koji su obučavali pripremljene kandidate za obavljanje stručnih poslova, radi čega je pri Arsenalu u Petrovaradinu u proleće 1921. obrazovana i Mehaničarska škola, namenjena za stručnu obuku vojnika iz jedinica, radi popune vazduhoplovstva stručnim kadrom. U svom "Memoaru" general Uzelac je predvideo da Arsenal bude stalno smešten u Valjevu. Međutim, zbog prisustva svih značajnijih vazduhoplovnih komandi, jedinica i ustanova, kao i raspoloživih smeštajnih kapaciteta u Novom Sadu, Arsenal je ustrojen i lociran u ovom gradu. U početku postojanja Arsenala, čiji je prvi upravnik bio inžinjerijski potpukovnik Lavoslav Sedlar, usled oskudnih sredstava i nedovoljnih kredita, nedostatka stručnog osoblja i iskustva, rad i učinak Arsenala su skromni. Dve godine docnije, početkom januara 1924. godine, Vazduhoplovni arsenal je preustrojen i njegovo ime je promenjeno u Vazduhoplovni tehnički zavod, sa sedištem u Petrovaradinu. U podgrađu Tvrđave i na prostoru potonje fabrike "Pobeda" su se nalazile vazduhoplovne radionice, pa čak i letelište za ispitivanje u njima opravljenih aviona. Cilj formiranja zavoda je bio potpunije organizovanje celokupne vazduhoplovno-tehničke službe. Posle pet godina delovanja u Novom Sadu, Zavod je 26. avgusta 1927. iz Petrovaradina preseljen u Kraljevo, gde je ostao sve do rata - aprila 1941. godine.

Na oplati motora prototipa Fizir-Majbah iz 1926. godine je bio perforiran natpis "AEROPLANSKA RADIONICA 1. VAZDUHOPLOVNOG PUKA"



  vrh strane strana  (1)  (2)  (3)  (4)
  javite seRedakcija
AEROmagazin-a

Palmira Toljatija 5/I
11075 Novi Beograd
Tel./Fax:
+381 (11) 600-720; 670-927
sadržaj --- tu-22m --- yu pamet
 

Copyright ©1999: BB-Soft, Beograd
Design StudioS